Dok sedim, sa namerom da napišem, sastavim knjigu, slušam vest, nesrećnim slučajem poginula u šatoru dva vojnika, više povređeno. Teroristi na jugu Srbije dejstvuju ceo dan. Na slabo naoružane policajce. Ništa novo, pogođena i škola.
U Tetovu pravi rat. Laži kolaju i dalje. Žao im i ne slažu se, kaže im „Međunarodna zajednica“. Naoružali i napunili albanske teroriste. Rasturaju sadašnje državice. Mi smo rasturili uz njihovu pomoć, ozbiljnu državu.
Eto, ništa se nije promenilo. Bezumlje rata i ako je danas, dve godine prošlo od sejanja demokratije po Jugoslaviji, u vidu bombi i nuklearnog otpada. U Rusiji, automobil-bombom ubijaju ljude. Američke ubice, uz pomoć ????? Evropskih kreću ognjem i mačem na Rusiju.
Iako sam hteo, posle penzionisanja da objavim ono što sam zabeležio. Odjednom u novom veku, shvatio sam kako sebi objasniti a i drugima, zašto se to dogodilo i zašto sam zabeležio. I to sa takvim nabojem i načinom. Možda, želja da se i u ovim godinama, preživi.
Kako podneti činjenicu, naša deca, Juge, u organizaciji crnokošuljaša, marširaju Beogradom. Po njima, za sve, pa i NATO ubijanje, kriv je bivši predsednik. Sami smo krivi, što smo živi. Na redu je samorasturanje, za prljave i sitne pare.
Nešto ću, nadam se, objasniti kroz priče koje sam saznao od običnog, sasvim obično ljudsko biće kome su ti nevažni, za mnoge, događaji značili njegov život u prošlom veku.
Bio u Dokmiru. Putnici Miroslav i Zorica. Stigao mraz. Jutros je i magla.
Čistio sam baštu. Došao. Đubre. Spremanje za novu sezonu. O vikendu, noć hladna, dan sunčan.
Nov mesec. Loženje nema. Čekamo aprilsko sunce. Neće ga svi dočekati.
Hrvatski masakr prećutkuje se. Objaviće se da su u selu pobijeni Srbi od muslimana. Uklapa se u scenario. To nije život, to je iracionalnost onih koji propagandom ubijaju.
Pojedinac. Država. Institucije. Svi zajedno u preživljavanje narednih šest meseci.
U selu se može bez većih teškoća preživeti. Ne samo zbog ogreva. Seljak zna da njegov opstanak je prvo njegova stvar što stiže sa strane, dobro jeste.
Crkva isto ponašanje kao i političar. To mogu da rade. Pitom i naivan narod.
Za vreme zasedanja Sinoda u Cetinju, belosvetska politika, uz pomoć nekrštenih kojima su to igre bez granica, osnovao crnogorsku crkvu. Za takve su batine. ???????? Perović kod Butrosa Galija. Cilj, što pre srpske zlikovce privesti pravdi. Njegovi crnogorci su divan narod, Srbi i njima kao i drugima, smetaju na ovim prostorima.
Hteo bi da danas zapišem ispričam poučnu priču o vraćanju života. O istinskoj potrebi biti na svom, radi smisla života.
Maj. Nema takve lepote kao u Stradalniku, selu na brdima koja se dižu na ivici Tamnavske ravnice.
Mali Milisav, muku muči, ne spava od bolova ispod brade. Zaseo. U vidu otoka, crveni vetar. Kuća puna dece. Milisava neguje baba Danica. Ne ide se za pomoć lekaru.
U ranim majskim svetlostima, baba me odvela Peri bogomoljcu. Tada sam ga prvi put video. Bio je to pred sam rat.
Hodajući uz babu, koja me je držala za ruku, počeo sam osećati kako mi se bol pod bradom smanjuje. Idemo prema Perinoj kući, prolazimo pored mlade cerove šume, obasjane suncem, odaje svojim lišćem, zeleno zlatasti sjaj. Otuda ovaj kraj se zove Cerovica.
Ulazimo u dvorište, ograđeno plotom. Mala, niska i trošna kuća. Bogomoljac Pera dolazi iz bašte. Vidim uz plot prislanja motiku.
Sa babom ulazim u malu prostoriju sa zemljanim podom.
Posle babinog kazivanja: Pera uzima trošnu knjigu, kasnije sam saznao Jevanđelje, Pera kao samouk, naučio da ga čita.
Pročita nešto iz knjige, glasno kaza neku molitvu. Poduči moju babu. Treba da u crkvi zapali dve sveće. Ne znam kome da nameni. Za moju bolest saopšti babi: Kad Danice dođeš kući, otseči prut mlade zove, ostruži koru. Uveče, zamesi proju vrućom vodom zajedno sa korom zove, to stavi na otok. Tako da bude do jutra.
Tu noć, kaže baba, mirno sam spavao. Kako sam duže spavao, probudi me baba, zvala me iz njene i dedine sobice, u odžakliju. Obasjanu suncem. Ništa me nije bolelo. Odvezala mi maramu na njoj iznad proje i zove bio je gnoj, isceđen iz otoka.
O tome, kako je Pera postao bogomoljac zapamtio sam, babina kazivanja.
Kućicu sa okućnicom, gde smo bili baba i ja, kupio je Perin otac kad su se doseljavali iz valjevske Podgorine. Perin otac zastao je sa ukućanima u njivi, pred kućom u kojoj je bio jasen. Zaveštao je Peri da ga sahrani pod jasenom. Perin otac nije sahranjen kako je on rekao, na seosko groblje, kolima je odvežen sanduk sa pokojnikom. Kola su vukla dva para volova sa velikim naprezanjem, a sve do groblja su rikala tako je pričala moja baba Danica.
Ne prođe nekoliko dana, Pera se oduze. Spojiše se ruke i noge. Ostade savijenih leđa. Osta tako do leta, u avgustu mesecu probudi se Pera, sav okupan, pre bi se reklo nego u znoju, naloži svojim ukućanima koji pozvaše seoskog sveštenika.
Pera saopšti svešteniku, javio mu se sin božji u snu i saopštio mu šta valja da čini, kako bi mu bio oprošten očev zavet koji nije ispunio.
Na Preobraženje, u rano jutro. Onako sputanog Peru staviše na seoska kola i dovukoše Peru do mesta, na kome je bila seoska, nekad manastirska crkva. Prema procenama izgrađena posle Kosovskog boja. Spremala se duhovna Srbija da preživi osmanlijsku napast.
Pera uz nagib prema crkvi, sam prebaulja, četvoronoške. Posle božije službe vratiše ga kući. U njivi oko jasena okupilli se seljaci. Došli sveštenici, čekaju čudo. Od kuće kao i prema crkvi baulja Pera, strnjike i ostruge, posle pokošene pšenice. Narod prostire ćilime, Pera ih obilazi. Kad stiže pod jasen, sveštenici počeše molitvu.
Moja baba, završava svoje kazivanje: I ja sam bila pod jasenom, blizu Pere. Lepo sam čula, pucaju kosti dok se Pera ispravlja.
Posle toga Petronije, tako se zvao. Kao Pera bogomoljac, ispovedao je Hristovu pravoslavnu veru i pomagao ljudima na način kako je meni pomogao, zaključuje Milisav.
Pera bogomoljac, od nove, tako se svaka vlast deklariše, pa i partizanska, bio osuđen na šest meseci zatvora. Kaznu izdržavao u opštinskom zatvoru.
Za ljudsku muku, nesreću nema prepreka kad se traži lek tu i vlast nova morala je da popusti.
Autobus iz sreskog mesta, sa ono četrdesetak sedišta, dolazio je uvek pun u selo Stradalnik, na ispovest i savet kod Pere bogomoljca. Uvek po redu vožnje, stizalo se iz svih krajeva zemlje.
Uveče, u avliji, pored Perine kuće, ostajali su muškarci, žene pa i dovedena deca. Svak je kazivao nesreću svoju, potrebu, tražio nestale u ratu. Lek za neizlečivu bolest, kako da propati veliku nesreću. Sutradan, bez omaške, Pera ponavlja šta mu je i ko od pridošlica rekao. Savet, obraćanje Bogu, narodni kao i meni kad priča Milisav, i odlaze rasterećene sa nadom, pridošlice prethodnog dana. Utiče na petak. Već reka ljudi u selo Stradalnik.
Ni jedne muške glave nema u zadruzi Aćimović. Preko šesnaest godina. Tu je samo Filip, bliži se šezdesetoj. Osam zadrugara pod oružjem, ne zna se koliko je živih.
Tutnji rat, posle Cera, ništa nije rešeno.
Naši otstupili i pre dva dana ponovo protrčali kroz selo, prema Drini. Seljaci, ako stignu dok iznose vodu i nešto hrane, pitaju, Drince za svoje, nema vajde, nema vesti.
Noć pokrila selo. U odžakliji žene i deca sa Filipom. Obasjanistatuom sa ognjišta. Odjednom u seoskom miru i mrkloj noći, čuje se nerazgovetno jaukanje. Sve glasnije i glasnije. Nerazumljive reči. Potvrdiše, u pitanju je ranjeni švaba. Vojske otišle, nastao mir. Švaba, od bolova nije izdržao. Oglasio se sada je umirao a nije hteo kao svaki čovek. Jauci su dopirali sa raskršća gde su se spajala i ukrštala tri seoska puta.
Baba Danica prekidajući priču, zbog kašlja, svoju priču bolovala od „jektike“, spominje. A rat je ponovo stigao u zemlju, selo, i svaku kuću i ljudsku dušu. Priču o Švabi, više priča za sebe nego onima koji je bolesnu, obilaze. Mali đak, drugog razreda seoske osnovne škole, sluša i pamti.
Preklinjem ja Filipa da me pusti i odem do raskršća, napojim Švabu, da na miru umre. Filip neda.
Gde ćeš, Danice, po ovoj pomrčini? Ko zna koga ima tamo. On je u košari a može biti da ima i drugih Švaba.
I ja ne odoh. Sutradan sam našla mrtvog Švabu, pogođen u trbu.
Sestre moje nikad nisam mogla, pa i sad, da zaboravim, njegovu kuknjavu. Trebala sam otići. Vode da mu dam. Na miru da umre. Švaba je sahranjen na raskršću . Na grob postavljen kameni beleg. Groba nestalo posle drugog svetskog rata. Proširivale mašine seoske puteve.
Ni Milisav, do svoje smrti pa i njegova baba, nije zaboravio ovaj događaj
Sa sobom i sa nama u vremenu bolne nemoći i pobune
Predgovor
Zapisi Milete Đokića su dnevnici i beleške o događajima iz naše stvarnosti devedesetih godina prošlog veka objavljene povodom obeležavanja druge godišnjice njegove smrti. U periodu pisanja autor nije mnogo govorio o tome, ali je kasnije često pominjao pa i naglašavao da bi želeo da te zapise sredi i objavi. Planirani posao nije stigao da uradi. Kroz objavljivanje Dnevničkih zapisa ta njegova želja je ostvarena. Sadržaj originalnog rukopisa je, nepromenjen: ništa nije dodato, oduzeto niti redigovano.
Poseban doprinos u pripremi i štampi Dnevničkih zapisa su dali gospođa Slavica-Caca Toskić svojom upornošću da pročita i prekuca tekst pisan rukom, dr Tatjana Milivojević kroz prikaz knjige i gospodin Miloš Nikodijević kao tehnički urednik knjige, te im se u ime porodice najdublje zahvaljujem.
Na kraju u svoje ime zahvaljujem se užoj i široj porodici i prijateljima na podršci i pomoći koju su mi pružili.
Zora
Dnevnik odabranih dana
15. II 1994. godine
Na zapadu ništa novo. I rusi potvrdili, treba ubijati Srbe. Ubijaju tim svoj narod, svoju slobodu, svoju budućnost.
Gospodo Kinezi. Vi ste, kažete, na našoj strani. Ništa od toga, nema vašeg veta. Ubijaće nas. Vi, radi čiste savesti sada ste vi na redu.
Ti naši u Bosni, oni su strašni, napašće ih 200 najmodernijih aviona. Samo kad mahne engleski general, unuk onog ko se sa nama borio sa nama u proteklom ratu, na istoj strani. Tu su za naše ubijanje sedamdesetosam posto. Francuski debili, potomci De Gola, kosti mu se zbog toga prevrću u grobu.
Mali Japanac, ko zna možda ključna karika u našem ubijanju. Pokriće armadu ubica pa nestaće u zemlji zalazećeg sunda. Biće od nas daleko. Bezbedan ali ne od sebe.
Sutra će biti objavljena istina o ubistvu na sarajevskoj pijaci. Vi čistili, vaši nestali životi služe belosvetskim protuvama koji sebe nazivaju moćnicima za dalje ubijanje. Ne verujem, utorak je, da će o njihovoj smrti biti objavljena istina, sumnjam. Umesto da zbog njihove smrti prestane ubijanje, koristiće se za veće.
Srbi treba, ne zbog pritiska, sve da čine da prestane ubijanje. Ako im se to ne prihvati, da se bore, da kažu svima, ostalo je otpor. Za opstanak. Za slobodu.
16. februar 1995. godine Četvrtak
Kolariću paniću, pletemo se sami. Gazda dobio poruku, priznaj Bosnu i Hrvatsku kao unitarne države, zna se u kojim granicama. Hermetički u geto, zatvori Srbe preko Drine. Ako ustaše napadnu Knin, a to je sigurno, Jugoslavija da samo aplaudira kad budu ubijali Srbe. Bosna unitarna a postaje „Federacija Muslimana i Hrvata“. Znači, Srbe pobiti ili u geto, one koji preostanu. I nema i u ovom slučaju priznanja Jugoslavije i učlanjivanja u međunarodnu zajednicu. To će malo sutra. Treba Kosovo i Metohiju dati Albancima, Vojvodinu Nemačkoj. Tada i ne treba ukidati sankcije. Što od nas ostane biće prokleveno za sva vremena njima treba ovo. Ako ne prihvatimo ultimatume a pomognemo Srbima, biće to agresija na međunarodno priznate „Države“. Eto nove „pustinjske oluje“.
Sad je jasno. Srbi u Bosni prihvatili šta diktiraju. Opet ništa. Šarena laža. Ameru je eto sve ovo normalno, samo zaboravljaju da je i nama put do Sarajeva, Benkovca, Vukovara i drugih srpskih mesta. Normalno, bez ustaša i zelenih papira, normalno.
Srbi, sprema se rat. Na silu, odgovoriti silom. Hrabro, vešto, mudro. Što manje da izgine, da rata više nikad ne bude.
